Med je slatka, aromatična, gusta tečnost koju proizvode medonosne pčele iz cvetnog nektara, medne rose sa lišća četinara i listopadnog drveća, slatkih materija koje izlučuju sitni insekti ili od slatkog soka plodova nekih biljaka. Tako dobijen med pčele skladište u saću.
Boja meda može da varira od skoro bezbojne do tamnosmeđe, dok mu konzistencija može biti tečno gusta, ili ukristalisana. Ukus i miris variraju, i zavise od dominantne biljne vrste u medu.

Kako nastaje med?

Prirodni pčelinji med medonosne pčele pretežno proizvode iz cvetnog nektara. Nektar je slatka tečnost koju izlučuju nektarije, posebne žlezde smeštene u cvetu. Prilikom obletanja cvetova, pčele otkrivaju nektar jezikom, uvlače ga u usta, pa u medni želudac. One ovaj nektar donose u košnicu i predaju ga drugim pčelama, koje ga prerađuju i odlažu u ćelije saća. U toku narednih dana nektar se oslobađa viška vode, a saharoza pod uticajem enzima invertaze razlaže se na proste šećere: glukozu i fruktozu. Konačno, tako prerađen nektar, pčele pokrivaju belim voštanim poklopcima ćelija saća u kojima se on skladišti. Na ovaj način, svaka voštana ćelija postaje prirodna konzerva za sebe, a čitavo saće u ramu prava riznica uskladištene bogate lekovite i energetske hrane.

Pored cvetnog nektara, pčele takođe sakupljaju i druge slatke lučevine iz lišća. Takav med zove se medna rosa. Primamljive su im i slatke materije koje nastaju kao posledica aktivnosti biljnih vaši i nekih drugih insekata na biljkama. Dok sišu biljni sok, ove vaši izlučuju iz sebe slatku tečnost koju pčele sakupljaju. Ovako dobijen med poznat je pod imenom medljika ili medljikovac.

Osobine meda

Kristalizacija meda je prirodan fizičko-hemijski proces pri kome se svojstva meda ne menjaju i med zadržava sve lekovite i hranljive osobine. Kristalizacija najčešće zavisi od vrste meda i načina čuvanja. Neke vrste meda kristališu brzo, dok druge vrste ne kristališu ili čine to vrlo sporo. Kristalizacija meda je sporija ukoliko u njemu ima više voćnog šećera u odnosu na grožđani. To je proces prelaženja tečnog meda u kristalisano, manje ili više čvrsto stanje. Ovakav med se može lako prevesti u tečno stanje tako što se sud sa kristalisanim medom zagreva u toploj vodi na temperaturi do 50˚C.

Vrste meda

U zavisnosti sa kojih biljnih vrsta je sakupljan nektar, med se može podeliti na monoflorni med i poliflorni med. Monoflornim se naziva med nastao tako što su pčele sakupljale nektar pretežno od jedne biljne vrste. Pod monoflornim ili sortnim medom može se smatrati svaki med koji sadrži 80% meda određene biljne vrste. U monoflorni med u našoj zemlji spadaju: bagremov, lipov, žalfijin, suncokretov, kestenov, lavandin itd. Poliflorni med je dobijen tako što su pčele skupljale nektar sa više različitih biljnih vrsta. Takav med nosi naziv zavisno od mesta odakle potiče: livadski, šumski itd.

Hranljiva i lekovita svojstva meda

Od svih životnih namirnica koje se koriste u ljudskoj ishrani, med se, zahvaljujući skladnom odnosu raznovrsnih sastojaka i svome kompleksnom delovanju, izdvaja kao biološki najznačajnija – stimuliše obavljanje skoro svih funkcija ljudskog organizma, uključujući i izlučivanje otrovnih materija. Kada se zna da med ima i baktericidno svojstvo, onda je jasno zašto je nezamenljiv kao hrana i lek – za decu i odrasle, za ostarele i iznemogle, za one koji su izloženi izuzetnim fizičkim i umnim naporima, za zdrave i bolesne.
Hranljiva i lekovita vrednost meda ogleda se u tome što je lako svarljiv i što sadrži enzime koji podstiču varenje. Unesen u želudac, brzo se razlaže dospevajući u limfni sistem, a odatle prelazi u krv i tkiva, pokazujući pri tome svoja hranljiva i lekovita svojstva.
Med sadrži velike količine fiziološki aktivne supstance, pa se zato koristi kao pomoćno sredstvo u razne terapeutske svrhe. Med deluje i kao umirujuće sredstvo, sprečava povećanje količine masti i holesterola u krvi, oboljenja organa za varenje, bubrega, anemiju i mnoga druga oboljenja.

Šta sadrži med?

Prirodni pčelinji med, zavisno od vrste, prosečno sadrži: 15–20% vode, 75–80% šećera (grožđanog – glukoze, voćnog – fruktoze, a u manjoj meri sadrži i saharozu), zatim mineralne materije, belančevine, vitamine, fermente, organske i neorganske kiseline, alkaloide, mirisne i bojene materije.

Kako se čuva med?

Med se može pakovati i čuvati u posudama od stakla, keramike, drveta, aluminijuma ili plastike. Ovi sudovi sa medom treba da budu hermetički zatvoreni. Med se čuva na hladnom, suvom, tamnom mestu gde nema jakih stranih mirisa.